DVA HOTELA IVANE SIMIĆ BODROŽIĆ

Nedavno mi je do ruku, sasvim slučajno, dospeo roman mlade hrvatske spisateljice Ivane Simić Bodrožić pod naslovom Hotel Zagorje. Budući da sam već negde čuo ili pročitao njenu pesmu pod sličnim naslovom, „Hotel Dunav", zapitao sam se kakva je to naprasna invazija hotela u njenoj literaturi.

Međutim, pošto sam pročitao roman, shvatio sam da postoji mnogo dublja veza između tih tekstova nego što je to semantički markirano u njihovim naslovima. I roman i pesma „otvorili" su prostor sećanja na oca (A. B.) koji je zauvek izbrisan iz registra živih i mrtvih u noći između 20. i 21. novembra 1991, nedaleko od „oslobođenog" Vukovara, na poljoprivrednom dobru za uzgoj svinja - Ovčara. Naime, on se od te noći sa još šezdesetak zarobljenika vodi kao nestao. Rekonstrukcija ovog zločina kao i njegovo strukturalno uvezivanje u narativni tok romana Ivane Simić Bodrožić navelo me je da se pozabavim još jednom temom koja ima i te kakve veze sa ovim događajem: istraživanjem svakodnevice u Srbiji tih dana nakon pada Vukovara, i to na osnovu pisanja lista Politika.

DA LI JE OVO BILDUNGSROMAN?

Hotel Zagorje mogao bi da bude običan roman o odrastanju, da ne kažem o obrazovanju junakinje koja kao devetogodišnja devojčica, odlazi sa starijim bratom na more. Mogao bi da bude takav roman kada se ne bi radilo o letovanju uoči samog izbijanja rata u Jugoslaviji što će uticati da se glavna junakinja, tj. naratorka romana nikada više ne vrati sa svog produženog „letovanja" kući, u Vukovar. Prva rečenica romana („Ne sjećam se ničeg, kako je počelo.") već uvodi glavnu temu priče, tj. nepostojanost sećanja sada odrasle naratorke koja bi trebalo da nam ispriča priču o svom životu. To se naravno, u potonjim rečenicama ne vidi, jer se čini kao da naratorka ima izvanredno pamćenje, koje iznosi čitav dijapazon svetlosnih i gustativnih valera u opisu atmosfere pred odlazak na letovanje. Čitalac svakako ostaje zapitan nad tom prvom rečenicom, jer na neki način, ono što sledi izgleda kao izneveravanje prvog i najvažnijeg iskaza u romanu. U tome je zagonetka ove prve rečenice, koja kao narativno uže, ili još bolje sajla o koju je obešena korpa ili lift, počinje da nas podiže naviše kroz strukturu romana, od detinjstva junakinje, preko progonstva, potucanja po zagrebačkim tuđim stanovima, te dospevanja u bivšu političku školu u Kumrovcu koja je pretvorena u hotel, tj. prinudni smeštaj za izbeglice i prognanike. Kakav je onda to nerešivi problem koji naratorka romana najavljuje na samom početku i kuda nas uopšte nosi njen (hotelski) pripovedni lift? Ispostaviće se da nas od sprata do sprata, od jedne do druge tačke u priči, nosi ka „praznom" mestu u narativnoj memoriji. To mesto u romanu, iako prazno i tamno (zapravo prostor nestalog oca), ima izuzetnu snagu da organizuje sećanje. Ono to i čini, od prve do poslednje rečenice Hotela Zagorje.

Spomen dom Ovčara

POLITIKA: EKSKURS I

Svaki počinjeni zločin ima svoj kontekst, svoju pripremu, izvođenje i brisanje tragova. Takođe, svaki zločin je uklopljen u svakodnevicu, u kojoj on mora napraviti presedan, nakon kojeg svakodnevica više ne može da bude ista. Kada je reč o masovnim zločinima, onda se takvi tragovi mogu pratiti na globalnom, nivou, pre svega u medijima. Tako Politika za 20. novembar na naslovnoj strani donosi tekst „Vukovar konačno slobodan". Navodi se podatak da je JNA postavila straže ispred bolnice u kojoj se nalazilo 420 bolesnika i ranjenika kao i 400 civila. Takođe, specijalni izveštač lista procenjuje da je iz grada evakuisano oko 5000 ljudi kao i da se još uvek ne zna broj poginulih. Tekst je opremljen fotografijom na kojoj je zabeleženo polaganje oružja hrvatskih boraca. Nedaleko od fotografije, u okviru stoji informacija koja kaže da je „ovaj broj Politike štampan u tiražu od milion primeraka". Dakle, radilo se o broju Politike koji je imao rekordnu čitanost, što je svakako bio rezultat tromesečnog rada dopisnika i ratnih reportera, kao i urednika koji su sve to koordinirali. Oni koji su tenkove ispratili cvećem, očekivali su svaku vest sa vukovarskog ratišta sa nestrpljenjem. Tako je objava konačnog „oslobađanja" Vukovara od Hrvata predstavljala jednu od nečuvenih tiražnih amplituda najstarijeg balkanskog dnevnika, koja se potom više neće ponoviti nikada. Trebalo je to iskoristiti. Ostale vesti sa naslovne strane odnosile su se na oblasti, koje su imale za cilj da s jedne strane potkrepe top temu („Ko su strani plaćenici u hrvatskoj vojsci", „Oboreni ratni simboli Hrvatske"), dok su s druge morale da ponude zabavne sadržaje („Svadba Brene i Bobe", „Ukrali pokojnika da ne plaćaju mrtvačnicu") , kako bi se smirio adrenalin i na miru uživalo u pobedi.

GODINE UČENJA U BIVŠOJ POLITIČKOJ ŠKOLI

U romanu Hotel Zagorje, baš kao što je u prvoj rečenici objavljeno kolebanje u sećanju, dosledno je izvedeno i prostorno dvojstvo romanesknog sveta. Jer kao što je „Hotel Dunav" u vanrednom stanju rata i razaranja promenio svoja osnovna svojstva, tako je i sve ostalo u knjizi Ivane Simić Bodrožić postalo podložno toj sili nasilne transformacije. Ni letovanje nije bilo letovanje, nego progonstvo, ni odrastanje nije bilo to nego pokušaj savladavanja traume, ni politička škola više nije bila mesto implementacije stare ideologije već prinudni smeštaj koji je u naslovu romana dobio sarkastični komentar. Pa ipak, postavlja se pitanje šta je to mlada junakinja mogla da nauči u takvom svetu. Ako se vratimo već pomenutoj pesmi, koja kao podzemni lirski rezervoar nadograđuje roman, možemo pronaći neke odgovore. Na prvom mestu stoje lekcije o dehumanizaciji svakodnevice, i gotovo potpunoj dehumanizaciji prostora. Ljudskost kasni „kao i Crveni križ", „kao i sve dobro ... u ovaj dio svijeta". A po čemu je poseban taj deo sveta još. I po tome što u njemu ljudi nestaju, bivaju ubijeni ili izbrisani. Stoga se junakinja romana, mimo akcija njene majke i brata, koji stupa u vrlo zanimljivu jednosmernu prepisku sa predsednikom države, opredeljuje za drugačiji vid savladavanja prošlosti. Ona pokušava da ovlada tim dehumanizovanim prostorom reintegracijom sa ocem, koji u sećanju postaje njen dvojnik. Vrlo često, naratorka to jasno eksplicira, brat je majka, a ona je otac. I pesma „Hotel Dunav" upravo govori o preslikavanju oca i kćeri (Ove pretanke ruke dobila sam od njega). Reč je zapravo o jednoj pripovednoj tehnici koju sam metaforično nazvao podizanjem lifta ka mestu gde će se proces identifikacije sa nestalim ocem potpuno dovršiti. Radi se o momentu pozne noćne epifanije, koja junakinji otvara perspektivu ka tamnom prostoru iz kojeg počinju da prodiru slike sa Ovčare, i to iz odsudne noći (20/21. 11. 1991). Često se kombinuju prvo, drugo i treće lice, čas kćer čas otac („ti i ja") prolaze kroz špalir batinaša, transportuju ih do hangara na Ovčari, hangara koji je takođe promenio svoja svojstva pa je od ostave za mašine i poljoprivredno oruđe postao mesto koncentracije zarobljenika i usputna stanica do gubilišta.

POLITIKA: EKSKURS II

Čitaoci Politike tog dana, ipak, nemaju razloga za brigu, jer među hrvatskim borcima ima mnogo stranih plaćenika, naročito onih sa Filipina i iz Šri Lanke. Takođe, obavešteni su da je srpska istina konačno stigla i do Vašingtona i da sada ceo svet zna koliko „Tuđman patološki mrzi Srbe". Novinar Slobodan Aleksandrić se obrušava na rimski list Mesađero koji širi klevete o pripremi logora u Srbiji za zarobljene Hrvate iz Vukovara. Hrvatska je potučena do nogu, njeno rukovodstvo se raspada, a Mesić se povlači iz Predsedništva SFRJ. U Srbiji je sve intenzivnija eksploatacija domaće nafte. Jedna žena iz vukovarskog podruma svedoči da je mnogo ljudi nastradalo zbog klozeta, „izađe napolje – dum, i nema ga više". Vojska ukazuje pomoć ljudima i prevozi ih na odredišta koja stanovnici Vukovara sami odaberu. Za sedmi decembar se najavljuje velika svadba Brene i Bobe (koštaće oko 200 000 maraka) koja po spektakularnosti treba da nadmaši holivudsku svadbu Liz Tejlor („Želimo da sve bude vanserijski", poručuju mladenci svojoj publici.) Na stranicama za kulturu, Politika iznosi „novosti iz daleke prošlosti" objavljujući dva teksta, i to jedan o Diplomatskim spisima Jovana Dučiča, a drugi o predratnom Srpskom književnom glasniku. Mladi i perspektivni voditelji Trećeg kanala (Ivana Bojić i Voja Nedeljković), namenjenog pre svega emitovanju zabavnog programa, dobijaju celu stranu („Mladi, smeli i privlačni"). Naposletku ostaje najava televizijskog programa, koji predstavlja i vrhunac strašnog sinhroniciteta: na prvom programu od pola osam startuje maratonski Dnevnik koji će u različitim oblicima doživeti minutažu od četiri sata, dok je za drugi program od 20 časova najavljeno emitovanje snimka pozorišne predstave Golubnjača Jovana Radulovića. Ova drama je napisana u jeku nacionalističke histerije 1982. kada je i izvedena u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Tematizovala je ustaški pogrom nad srpskim življem u Hrvatskoj 1941. i urednički izbor za to veče 20. novembra jasno pokazuje kakvu je recepciju drama doživela u srpskoj javnosti. U vreme njenog emitovanja, na Ovčari su se donosile odluke o subini 260 zarobljenika u hangaru. JNA se povukla oko 22h i 30 min, prepuštajući gole živote ljudi Teritorijalnoj odbrani Vukovara i paravojnoj formaciji Leva Supoderica, koju je osnovala Šešeljeva Radikalna stranka. Kada su Radulovićevi junaci (među njima i jedan ovan) počeli da vaskrsavaju iz jame Golubnjača pred milionskim auditorijumom u Srbiji, u realnom vremenu počele su da u novoiskopanu kolektivnu grobnicu padaju prve žrtve zaroblejnika iz vukovarske bolnice. Prema sudskoj rekonstrukciji zločina na Ovčari, masakr je počinilo preko dve stotine ljudi, od kojih je samo osamnaestoro procesuirano, i od toga tek trinaestoro kažnjeno nakon jednog poništavanja presude pred Vrhovnim sudom.

GOLI ŽIVOT

Roman Hotel Zagorje tematizuje zapravo vanredno stanje u životima junaka. Priča je sasvim lična sa bočnim dokumentarnim rukavcima ka društveno-političkom fonu (bratovljeva pisma). Narativno uže koje povlači priču od poslednjih dana detinjstva u Vukovaru i gubitka intimnog prostora naviše, na jednom od spratova romana suočava nas sa tamnim mestom nedavne jugoslovenske prošlosti koje i naše živote, kao i svakodnevicu, prekomponuje i postavlja u „novi" kontekst, u kome je nasilje postalo pravilo. U tom sistemu, goli život pojedinca postoji, kako bi rekao Agamben, samo kroz princip njegovog isključivanja, i potpunog brisanja. Devetnaest godina od zločina na Ovčari, Ivana Simić Bodrožić svojim romanom postavlja jedno od najvažnijih pitanja naših dana: Da li je uopšte došlo do promene politike (ali i književnosti: od Golubnjače, /1982/ do Kecmanovićevog Top je bio vreo /2008/, recimo) koja bi, utemeljena na drugačijim osnovama, taj goli život mogla da uključi u zajednicu (odnosno naraciju) na drugačiji način osim na onaj koji je karakterističan za vanredna stanja. Na kraju romana Hotel Zagorje, vidimo glavnu junakinju kako se bori sa bazičnim održavanjem golog života, dok pokušava sebe da ubedi u to da je disanje, zapravo, laka stvar. Neizvesnost, međutim, ostaje.