U tranziciji se događaju najneverovatnje stvari, što samo dokazuje da tamo negde postoji vojska ujedinjenih psihopata (VUP) koja ništa drugo ne radi osim što smišlja kako će kome da dođe glave. To je, uostalom, aktivnost koja je na ovim prostorima razvijena odmah posle Drugog svetskog rata i u međuvremenu je uznapredovala do savršenstva.

Poznato je da su se pobedenici u tom ratu, svesni kako su i koga pobedili, svesni otpora većeg dela stanovništva prema ideji komunizma za koju, iskreno rečeno, ni sami ideolozi nisu znali šta znači, ali su znali da će im, ukoliko je ostvare, značiti i te kako mnogo, ponašali kao svemogući, što su i bili. Sve što je bilo protiv, ili tek moglo da bude, kao i one koji su mnogo bili "za" jednostavno su uklanjali. Ne zaboravimo, u pitanju je sistem u kojem je bilo bitno samo jedno, sačuvati velikog vođu i njegove poslušnike. I kada se počelo sa masovnim tamanjenjem nepodobnih, koji su to bili po opisu posla, ali i prepodobnih, pokazalo se da su najposlušniji oni koji su nekada bili u drugom taboru, a onda, da bi sačuvali ono do čega im je stalo, prešli na stranu pobednika, ili se jednostavno pritajili. Ne možete imati većeg dupelisca od bivšeg neprijatelja, to je zakon, po kojem funkcioniše i aktuelna srpska vlast. I, kao što rekoh, pošto su uklonjeni svi oni koji su mogli, eventualno, da smetaju, pošto su pravi neprijatelji novog sistema emigrirali spremajući se za kontranapad, koji se nikada nije osmislio, a ni dogodio, pošto su preostali "narodni neprijatelji" postali vrli pobornici i nadasve dokazivanja željni "grešnici", čitav državni sistem postao je jedna velika prisluškivaonica u kojoj je svako nosio odvojeno uvo, otvarao četvore oči i dojavljivao "tamo gde treba" sve što bi moglo da bude interesantno onima koji su zaduženi da o tome brinu. Što je najgore, odnosno najbolje, niko u tome nije video ništa loše, pošto je svaka aktivnost na uništavanju državnih neprijatelja, čak i onih koji bi i slučajno u takvo nešto mogli da se ispile, bio jedan od najsuštinskijih zahteva najvećeg sina. Dakle, svako je mogao da se oseća značajnim članom naše socijalističke zajednice ako mu pođe za rukom da na osnovu njegove dojave skenjaju nekog gada koji je mogao da ugrozi suverenitet i tako dalje. A da se skenjavalo, o tome ne treba govoriti jer se, kako rekoh, ništa drugo nije ni radilo, a koliko god skenjavanja da je bilo uvek je postojala opasnost da negde, u nekom budžaku, i dalje vrebaju neskenjani neprijatelji. Čitava zemlja je tako pretvorena u jednu veliku skenjačnivačnicu i sve je bilo podređano tome, i sletovi, i samoupravni socijalizam, i nesvrstani i sve ostalo. Logično, jer šta se moglo očekivati od nekoga ko je došao iz belog sveta i uspeo da se nametne kao diktator sa humanim licem, kao vojskovođa sa jednim porušenim mostom iza sebe, kao ideolog koji ni samoga sebe nije uspevao da razume? Mada je i iza, odnosno iznad, njega stajao neko ko ga je i poslao, ali to je druga tema.

U zemlji u kojoj se suština opstanka svodila na očuvanje diktature, u šta god to bilo upakovano, sve ostalo je samo imitacija života, ali što je najgore imitacija na kojoj svi imitatori moraju da budu zahvalni i da je slave kao najviši domet vegetiranja u surovom imperijalističkom svetu, kakav je ovaj zaista i bio. A zašto ja sve ovo govorim? Pa zato što je doušništvo instalirano u svest samoupravnih pojedinaca postalo osnovna karakterna crta ljudi na ovim prostorima. Biti doušnik, ponašati se kao doušnik, želeti da budeš doušnik, to su najživotnije teme i jedina delatnost koja je kasnije otvarala mnoga vrata. Bez stida i bilo kakvog osećaja niže vrednosti ili, daleko bilo, nemoralnosti, doušnici, i bez toga da to jedni drugima otkrivaju, postajali su kumovi, rođaci, bračni partneri, klupski drugovi, kolege na radnim mestima....A ovo što danas imamo, samo je posledica takvog stanja.

Oni koji sticajem okolnosti nisu bili u takvim kružocima, kakav god život da su živeli po obrascima prihvaćenim iz knjiga ili sa nekih drugih civilizacijskih nivoa, ne znaju šta su izgubili, ne znaju da im je čitav život prošao mimo zvaničnih tokova jer su čak i pod uslovom da im nije bilo mnogo loše, živeli kao školjke u neotvorenoj ljušturi, dok se pravi život, koliko god ogavan bio, dešavao oko njih. U takvim režimima, ko hoće da preživi mora da prihvati pravila i da se ponaša po njima, što su mnogi svojim, na prvi pogled primitivnim umovima, shvatili. A i kako se ponašati u nečemu što je tu, a ništa ne nagoveštava da će ikada da ode? I sad se postavlja suštinsko pitanje: kako je neko uopšte mogao da bude izvan tog vrednosnog sistema, kako je mogao da doživi zrelost, a da ne bude sa njima? Teško, ali uvek ima ludaka koji pišaju uz vetar, a postoje i neke prirodne zakonitosti koje ljudima jednostavno ne dozvoljavaju da budu isti kao drugi. Tako se moglo dogoditi da i u zemlji koja je čitava pretvorena u državnu bezbednost ima i onih koji su uspeli da dočekaju tranziciju van opšteprihvaćenih tokova, što je teško zamislivo budući da se svaka komunikacija u toj i takvoj tvorevini odvijala između, kako sam već rekao, istih vucibatina na različitim nivoima društvene lestvice na kojoj je svako svakog mogao da skenja, što je i činio, i što je samo zavisilo od maštovitosti pojedinca i genetskog koda koji mu je bio usađen, a koji mu je prirodnim mehanizmom određivao dokle može da ide u uništavanju potencijalnih neprijatelja. Na svim ključnim mestima u funkcionisanju ove i ovakve države i danas su doušnici, ili njihovi potomci u čijim se sefovima čuvaju podaci koji mogu da iskompromituju svakog ko bi se drznuo da ustane protiv postojećeg stanja. I to je jedan od razloga što se ovde ćuti, čak i više nego što bi se očekivalo od depresivnog i bedom sluđenog naroda.

Jer, zbog svega toga lako vam se može dogoditi da budete kažnjeni i onda kada ste potpuno ubeđeni da radite pravu stvar. U stvari, šta je prava stvar ako se radi o državi sa pomenutom masom bivših, sadašnjih i budućih doušnika koja postoji samo zato da bi se održala baš takva kakva jeste?

Boriti se za pravdu u takvim okolnostima više je nego uzaludno, mada se to dosta kasno shvati. A što je još gore, neko ko je stasavao na pravim vrednostima, samoobrazujući se mimo njihovih školskih programa i lektira, ne može sebi dozvoliti da bude kao oni, a ni oni, dakako, ne mogu dozvoliti nekome ko nije kao oni da se umeša među njih. E, zato čuvaju dosijee, kao zmija noge.

I zato se događa da vas, recimo, i kada branite svoje suštinske interese, proglase krivim i kazne. Da vam pošalju nekoga ko će da vas iznervira, pa kada vi pobesnite, on ode pa vas tuži, a onda vam njihove sudije odrape kaznu koju ni do kraja života nećete moći da otplatite. Zato, pamet u glavu jer ono što je vama ispravno nikako ne mora da znači da je i pravno ispravno, pogotovu tamo gde prava i nema, a i ako ga ima onda je ono krivo postavljeno kao i sve drugo, uostalom, što je, na žalost, jedina logika danas i ovde.