Period tranzicije koji je usledio u demokratskom prevratu, umesto da promoviše pravnu državu i vladavinu prava, ostaće upamćen kao decenija ispunjena beskonačnim nizom afera koje su, nemilosrdno kruneći opšte dobro, do neslućenih razmera uvećale moć nekolicine. Društvo i državu dovele su u stanje iznutra zarobljenih kolektiviteta. U tom periodu Srbija je postala kolekcionar brojnih afera koje su prožimale gotovo svaku poru društva počev od ubistva premijera, preko privatizacione i stečajne mafije, sumnjivih privatizacija i penetracije vodećih tajkuna u odlučivanje državnih institucija, zloupotreba u oblasti sporta, obrazovanja, kulture, privrede, finansija, estrade, pa sve do jedinstvene i čuvene grobarske mafije koja je imovinsku korist pribavljala u saradnji sa zdravstvenim sistemom, kao poslednjom ovozemaljskom instancom.

Ubistvo prvog demokratskog premijera

U preširokoj lepezi događaja koji su obeležili deceniju tranzicije u Srbiji, atentat na premijera Zorana Đinđića po značaju i posledicama nadilazi sve ostale. Istraga koja je dovela do neposrednih izvršilaca tog zločina pokazala je postojanje zabrinjavajuće isprepletanosti organizovanog kriminala, državnih bezbednosnih i pravosudnih struktura i krupnog kapitala nastalog u ratno-profiterskom kovitlacu devedesetih. Neposredno nakon ubistva, a kako bi se omogućila sveobuhvatna istraga, u zemlji je uvedeno vanredno stanje tokom kojeg su privođene gotovo sve osobe koje su prema policijskim operativnim saznanjima imale bilo kakvu vezu sa kriminalom. Taman kada se učinilo da će se ranjena država napokon istrgnuti iz kandži organizovanog kriminala i uzvratiti udarac, policijska akcija "Sablja" počela je da posustaje prvo iz političkih, a kasnije će se pokazati i iz razloga slabosti i korumpiranosti samog državnog sistema. Predah koji je tom prilikom napravljen omogućio je uzdrmanim kriminalnim strukturama da se pregrupišu i konsoliduju svoje redove i svoj plan do kraja sprovedu u delo. Svega deset meseci nakon ubistva Đinđića, vlada čiji je on bio stožer je oborena, a u Srbiji je započeo sveobuhvatni proces restauracije, ranije deklarativno odbačenih, vrednosti devedesetih.

Iako je već na samom početku istraga došla do saznanja o brojnim prisnim kontaktima između šefa vojne bezbednosti Ace Tomića i Koštuničinog savetnika za bezbednost Radeta Bulatovića, istraga o političkoj pozadini atentata je zaustavljena u trenutku kada je trebalo razjasniti ulogu lidera tada najjače opozicione stranke koja je godinu dana kasnije postala vladajuća. Dolaskom Koštunice na čelo vlade u martu 2004. godine, svaka dalja istraga o političkoj pozadini je stopirana, a umesto nje na scenu su stupile medijske intrige koje su za cilj imale rušenje sudskog procesa veka kojim su procesuirani organizatori i izvršioci ubistva. Sa liste osumnjičenih naprasno su skinuti najbliži Koštuničini saradnici, a Bulatović je čak i uznapredovao do pozicije direktora Bezbednosno - informativne agencije koja se od tog trenutka i zvanično uključila u združeni pokušaj obesmišljavanja sudskog procesa i skretanja pažnje javnosti sa ključnog pitanja političke pozadine atentata. U tom periodu ubijeno je nekoliko svedoka, među kojima i ključni svedok saradnik Zoran Vukojević, bivši šef obezbeđenja vođe zemunskog klana i jedini koji je mogao da posvedoči o vezama ljudi iz Koštuničinog okruženja i zemunskih mafijaša. Proces su pratili i pokušaji ukidanja specijalnog suda, od javnosti dugo skrivani sastanak ministra unutrašnjih poslova Dragana Jočića i prvooptuženog Milorada Ulemeka Legije u noći njegove predaje, pritisci na sudije i tužioce u predmetu kao i pokušaji da se od svedoka saradnika iznude lažni iskazi koji bi sumnje o političkim inspiratorima usmerili prema verziji koju je uporno plasirala Koštuničina stranka. U policiji je izvršena potpuna čistka kadrova koji su učestvovali u akciji "Sablja", a brojni pritvorenici iz perioda vanrednog stanja sudski su rehabilitovani isplatom milionskih iznosa iz državnog budžeta. Osam godina nakon atentata ponovo je aktuelizovana priča o političkoj pozadini ubistva, a simptomatično je da je zastoj ponovo nastao u trenutku kada je tužilaštvo najavilo da će u svojstvu svedoka saslušati Vojislava Koštunicu.

Marifetluci tajkunskog dvojca Mišković – Beko

Period političke nestabilnosti i razorenih institucija posebno je pogodovao uvećanju bogatstva bivših miljenika Miloševićevog režima, koji su svoje prve milione stekli pripijajući se uz skute bivšeg diktatora i koristeći državne privilegije koje im je on dodeljivao. Bivši Miloševićevi ministri i "ugledni privrednici" devedesetih, Milan Beko i Miroslav Mišković, svoj puni zamah dobili su u procesu tranzicije nakon 2000. godine. Po specifično uspostavljenom obrascu njih dvojica su u simbiozi preuzimali državne firme koje su želeli, koristeći svoj uticaj na političke partije i državne činovnike koje su finansirali. To se po pravilu dešavalo tako što Mišković odredi firmu koju želi da preuzme, Beko preko svojih veza u državnoj upravi eliminiše ostale zainteresovane konkurente nakon čega ciljanu firmu kupuje po višestruko nižoj ceni od tržišne i preprodaje je Miškoviću. Tako su njih dvojica privatizovali Luku Beograd, Večernje novosti, C market, Knjaz Miloš i mnoge druge kompanije. Kanali uticaja na političke strukture primenjeni su i radi uspostavljanja tržišnih monopola u oblasti maloprodaje i proizvodnje mleka i jestivog ulja.

Drugi "kapitalni" projekat u kojem su pokazale maherajske sposobnosti tajkunskog dvojca bila je otmica maloprodajnog lanca C marketa. Uprkos sumnjama, da se u Miškovićevim rukama nalazi nedozvoljena koncentracija tržišnog učešća u maloprodaji, koje nadležna Komisija za zaštitu konkurencije nikada nije otklonila, uz aktivnu pomoć najviših državnih struktura neutralisan je pokušaj slovenačkog Merkatora da u regularnoj tržišnoj utakmici postane većinski vlasnik C marketa. Nakon eliminacije jedinog ozbiljnog konkurenta, uz pomoć Vlade i pritisaka Beko je od malih akcionara otkupio većinski paket akcija koji je preprodao svom poslovnom partneru. Mišković je izvršio fuziju C marketa sa svojim maloprodajnim lancem Maxi marketa da bi pre mesec dana čitav posao finalizirao prodajom svog monopola belgijskom Delezu za "tričavih" 900 miliona evra.

I dok je Srbija očajnički vapila za uspostavljanjem regularnih uslova poslovanja i primenom zakona, finansijski moćnici su preko političara za jednokratnu upotrebu učinili sve da od balkanske parije učine izolovano ostrvo čiji su oni neprikosnoveni gospodari. U takvoj konstelaciji interesa ne treba da čudi to što je napredak u evropskim integracijama često izgledao suviše mali za napore koji su navodno u tom pravcu činjeni. Ako se zna da su pojačani uticaj evropskih institucija i pravila koja se implementiraju napretkom u procesu evrointegracije ključni uslovi za napredak u borbi protiv državno sponzorisanog kriminala i korupcije, jasno je čiji je interes bio da se progres na tom putu, ako ne u potpunosti zaustavi, onda bar što je moguće više uspori.