Duboki istorijski koreni

Da li zbog toga što je u pitanju relativno malo društvo ili zbog načina na koje je ono strukturirano iznutra, tek monopoli u Srbiji imaju dugu tradiciju. Još u danima osnivanja moderne srpske države u doba Prvog srpskog ustanka prve zabeležene razmirice među Karađorđevim ustanicima bile su upravo sukobi oko kontrole na dunavskim skelama koja je podrazumevala i kontrolu prihoda od tranzita, carina, izvoza i uvoza. Sa formiranjem državnih struktura i pojavom centralizovane vlasti ruku pod ruku išle su i privilegije u ekonomskoj sferi što je kulminaciju dostiglo u periodu prve Jugoslavije kada se, u pretežno agrarnoj i nerazvijenoj zemlji, deo poslovnih ljudi bliskih vladajućem establišmentu enormno obogatio, pre svega zahvaljujući privilegiji učešća u državno kontrolisanim poslovima uvoza i izvoza, ali i pristupa inostranim kreditima koje su pojedinci koristili, a čitavo društvo otplaćivalo.

Ekskluzivne privilegije ljudi bliskih dvoru i vladajućim političkim krugovima, nakon Drugog svetskog rata zamenili su takozvani državni monopoli, koji su bili ekonomski ekvivalent tadašnjem jednopartijskom političkom sistemu. Podržavljenje monopola u ekonomiji, međutim, nije podrazumevalo podruštvljavanje njihove dobiti. Ekskluzivitet uživanja u blagodetima ekstraprofita ostala je privilegija društveno-političkog i partijskog establišmenta. U skladu sa federalnim državnim uređenjem SFRJ došlo je i do izvesne decentralizacije i dekoncentracije u sferi privrede. To, međutim, u okviru planske ekonomije pod kontrolom države, nije značilo uvođenje slobodne tržišne utakmice među privrednim subjektima. Umnožavanja broja privrednih subjekata u istim delatnostima bilo je pre svega rezultat istaknute potrebe zadovoljavanja ambicija velikog broja partijskih kadrova na nivou federalnih jedinica, a poslovanje tih firmi funkcionisalo je po principu oligopola i dogovora o podeli tržišta.

U takvim okolnostima, a na temelju dobro izgrađene tradicije monopola, došle su i ratne devedesete koje su predstavljale period u kome je decenijama stvarani kapital postao predmet bezočne pljačke pod kontrolom vladajućih političkih i bezbednosnih državnih struktura. Sankcije i neregularni uslovi poslovanja bili su savršena klima za legalizaciju kontrolisanog haosa u kome su se najbolje snalazili oni koji su ga i stvorili – formalni i neformalni pripadnici Miloševićevog režima. U tom periodu, ljudi bliski vlasti, zahvaljujući ekskluzivnom pravu na uvoz deficitarnih proizvoda i raspolaganja državnim privilegijama, opustošili su državne fondove i privatne džepove građana Srbije. Zahvaljujući tako stečenom bogatstvu, nakon kraha Miloševićeve partijske diktature, profiteri iz devetesetih postali su miljenici nove demokratske vlasti što im je u obimnom procesu privatizacije omogućilo enormno uvećanje ranije prigrabljene imovine.

Kao što sa navodnim demokratskim promenama nije došlo do stvarne demokratizacije poltičkog sistema Srbije, tako nije došlo ni do stvarnog razvrgavanja veza koje su devedesetih uspostavljene između vladajućih politički struktura i kapitala stečenog u sivim zonama poslovanja. To je bio jedan od ključnih razloga stvartanja partokratskog političkog sistema u kome su mnogobrojne partije svoje usluge i koalicione potencijale ponudile onima, koji su imali dovoljno novca da plate i dovoljno interesa da u takve aranžmane uđu. Rezultat tog procesa bio je potpuna monopolizacija gotovo svih sfera društvenog, političkog i ekonomskog života u Srbiji koje su se našle pod kontrolom malog broja moćnika.

Antimonopolska regulativa

Izuzimajući period između dva svetska rata, i period za vreme SFR Jugoslavije, razvoj pravnog regulisanja konkurencije se u Srbiji mogu pratiti od donošenja Antimonopolskog zakona, 1996. godine. Zakon je bio na snazi do septembra 2005. godine, a njegovo sprovođenje je počelo 1999. godine, kada osnovana Antimonopolska komisije. Kako postojanje monopolskog položaja nije prekršaj po sebi, prema odredbama Antimonopolskog zakona, komisija je bila nadležna da donosi odluke o zloupotrebi monopolskog, odnosno dominantnog položaja privrednih subjekata. Zakon je to telo ovlastio da utvrđuje postojanje monopolističkih sporazuma, kao i da podnosi krivične prijave i zahteve za pokretanje prekršajnog postupka. Komisija je imala i Stručnu službu koja je vršila inspekcijski nadzor, utvrđivala činjenice, prikupljala dokaze i predlagala Komisiji donošenje odgovarajućih rešenja.

Stupanjem na snagu Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, 4. februara 2003. godine, prestala je sa radom Antimonopolska komisija, a njenu stručnu službu je 1. juna 2003. godine preuzelo Ministarstvo trgovine, turizma i usluga Republike Srbije, u kome je organizovana kao Odeljenje za antimonopolske poslove.

Zakonom o zaštiti konkurencije koji je izglasan u septembru 2005. godine, osnovana je Komisija za zaštitu konkurencije, kao nezavisna organizacija koja za svoj rad odgovara Skupštini Srbije, kojoj podnosi godišnje izveštaje o radu. Komisija je konstituisana u aprilu 2006. godine kada su izabrani predsednik i zamenik predsednika Saveta Komisije.

Rad antimonopolske komisije

Paralelno sa monopolom na tržištu mleka Komisija se od samog početka svog rada bavila i tržišnim učešćem najveće srpske privatne kompanije "Delta". Za razliku od monopola na tržištu mleka koji je postao politički problem, dominantan položaj u oblasti maloprodaje koji je stekao najpoznatiji srpski tajkun Miroslav Mišković, nikada nije sankcionisan. Da li zbog tesnih finansijskih veza između Miškovića i srbijanskog političkog establišmenta ili njegovog direktnog uticaja na rad same Komisije, tek to telo je 2007. godine, u jeku javnih polemika o stepenu tržišnog učešća Deltinih maloprodajnih objekata, odobrilo pripajanje "C marketa", kao poslednjeg značajnijeg trgovinskog lanca, Miškovićevoj poslovnoj imperiji. Vrhovni sud je tu odluku vratio na ponovno razmatranje, ali nije iskoristio mogućnost da sam presudi što je Komisiji pružilo šansu da je bolje formalno - pravno upakuje, a Miškoviću da legalizuje sumnjivu poslovnu fuziju.

Na nedozvoljenu koncentraciju trgovniskih lanaca u komapniji „Delta" pre svega je ukazivao vladin Savet za borbu protiv korupcije, koji je i inicirao žalbu Vrhovnom sudu Srbije. Predasednica tog tela Verica Barać ubrzo nakon toga našla se na meti kompanije „Delta" koja je podigla nekoliko tužbi protiv nje zbog navodnog iznošenja neistinitih tvrdnji i kleveta koje su „narušile ugled kompanije i nanele joj veliku materijalnu štetu".

Međutim, u vreme rasprava oko tržišnog učešća „Delte", 2007. godine, na postojanje monopola u Srbiji ukazala je i Evropska banka za obnovu i razvoj čiji su stručnjaci izračunali da pojedine kompanije imaju dominantan položaj na tržištu Srbije. EBRD je upozorila srpske vlasti da Komisija za zaštitu konkurencije nema dovoljan uticaj zbog ograničenih sredstava kojima raspolaže. Javno upozorenje je, nešto kasnije, stiglo i od francuskog ambasadora u Beogradu Žan-Fransoa Terala koji je javno ukazao da bi Srbija trebalo da poboljša imidž i spreči monopolsko ponašanje. On je tada podvukao da u Srbiji postoji i problem povezanosti politike i preduzeća, dodavši da bi mogao da navede primere, ali da to neće učiniti. Svima je, međutim, bilo više nego jasno na koga je ambasador mislio, a nezavisni strčnjaci u oblasti ekonometrije izračunali su da bi prosečna porodica u Srbiji mogla godišnje da uštedi oko 500 evra, kada ne bi bilo monopola. U studiji Centra za slobodno tržište koja je urađena 2007. godine navodi se da je prosečna trgovačka marža u zemljama Evropske unije oko 18, a u hipermarketima i megamarketima oko osam odsto, dok je u takvim maloprodajnim objektima u Srbiji marža iznosila oko 30 procenata. Ta nevladina organizacija je upozorila da strani trgovinski lanci ne dolaze u Srbiju jer znaju šta ih čeka na srpskom tržištu, i ukazala da je od svih investicija koje su stigle u Srbiju većina uključivala neki dil s Vladom, pri čemu je kupac dobijao posebne pogodnosti, najčešće na taj način što je uz kupljenu domaću kompaniju dobijao i tržište.

"Verujem da se privatne kompanije štite zato što finansiraju stranke. Možda se tu krije odgovor. Ako vi nekog bespoštedno branite, onda imate neki interes. Valjda će Vlada da odgovori zašto se tako ponaša. Drugi odgovor je neznanje i nestručnost Vlade", izjavio je tada Aleksandar Stevanović koautor te studije.

Politički kišobran

Na ukazivanje nezavisnih studija i stručnjaka da „Delta" ima dominantan položaj na tržištu koji prevazilazi dozvoljene zakonske okvire od 40 procenata, vladini zvaničnici uglavnom su odgovarali da dominacija ne znači i postojanje monopola. Oni su tolerisanje metastaziranja Miškovićeve poslovne imperije pravdali potrebom Srbije za kompanijama koje bi bile „regionalni lideri". Ministri trgovine u prethodnoj i sadašnjoj Vladi Predrag Bubalo i Slobodan Milosavljević nisu propuštali priliku da se javno pojavljuju u Miškovićevom društvu i uporno iznose tvrdnje da „Delta" nema monopolski položaj na tržištu maloprodaje. Ovaj drugi se čak potrudio da preko agencije „Konzit", koja se nalazi u vlasništvu njegove supruge Katarine Andrić - Milosavljević, naruči studiju koja je navodno dokazala da „Delta" na tržištu ima učešće od svega 17 odsto, što su gotovo svi stručnjaci odbacili kao tendeciozan i netačan rezultat.

Pored brojnih čudnih odluka i ćutanja Komisije u mnogim slučajevima kada je javnost očekivala da se oglasi, u poslednje vreme posebno zabrinjavaju podaci da se to telo našlo na novom talasu udara koji dolaze direktno iz poslovnog sektora, ali i posredno i iz krugova Vlade. Dok privrednici imaju sve oštrije zamerke na rad i stručnost tog tela, Vlada koči njegov razvoj. Upornim odbijanjem da odobri finansijski plan Komisije, Vlada je onemogućila zapošljavanje dodatnih stručnjaka, koji bi to telo učinili daleko opremljenijim za rešavanje komplikovanih slučajeva kartela i monopola koji pritiskaju privredu i na kraju građane, kao potrošače. Iako je 2011. godina uveliko u toku, Ministarstvo finansija još nije dalo odobrenje ni na finansijski plan Komisije za zaštitu konkurencije za 2010. godinu.

Simptomatično je i to da je novi talas pritisaka usledio u trenutku kada je na red za odlučivanje došao čitav niz izuzetno složenih i osetljivih predmeta, poput davanja odobrenja za prodaju „Telekoma Srbije" ili za prodaju „C marketa" zajedno sa ostatkom „Delta maksi grupe" belgijskom „Delezu". Tu je i dalje aktuelno pitanje zloupotrebe monopolskog položaja kompanije „Imlek", odnosno „Salford grupe" i pitanje potencijalnog narušavanja konkurencije novom akciznom politikom na tržištu nafte i naftnih derivata, na šta je već reagovala i Evropska komisija zahtevajući od vlasti u Beogradu da promene sporni Zakon o akcizama. Ponašanje vlasti i već citirano obeshrabrujuće javno priznanje premijera da su monopoli sudbina malih zemalja, jasni su pokazatelji da problem u njihovom suzbijanju leži upravo u finansijsko poslovnim vezama između onih koji monopol drže u različitim oblastima ekonomije i onih koji ga imaju u sferi politike i procesu odlučivanja iz kojih su građani, kao nosioci suverenosti očigledno potpuno isključeni.